Osnivač grupe "Beogradski sindikat" za Gin.ba portal

Osnivač grupe

Prije tri dana je izašla nova pjesma rep grupe Beogradski Sindikat "BS Armija". Već na prve taktove pjesme možemo da vidimo da su ostali vjerni prepoznatljivom stilu koji "furaju" već godinama, muzički, kao i tematski. Politički rep izrevoltiranih građana i ovaj put postiže svoj cilj, tj. da se zapitamo koga mi to pratimo. Da li svi mi iz regije pratimo velike vođe iz Domanovićeve pripovijetke "Vođa"? Da li smo uvjereni da slijedimo osobu koja je zaista zna šta radi ili nekoga ko nas vodi u provaliju. Uostalom, najbolje je da pitamo jednog od osnivača Beogradskog Sindikata, Feđu Dimovića, s kim imamo priliku i čast da razgovaramo.

GIN.ba: Feđa, šta vas je motivisalo da napišete ovu pjesmu?

F.D. Kao i uvek do sada, pesma "BS armija" je nastala kao reakcija na trenutnu situaciju u našem društvu. Sindikat se pre 17 godina pojavio na sceni isprovociran nedostatkom izvornog i originalnog hip-hopa, koji će beskompromisno kritikovati tadašnju vlast i sve njene loše posledice. Danas deluje kao da se sve vreme krećemo u jednom začaranom krugu, u lavirintu iz kojeg nema izlaza. Svi se plaše Minotaura koji proždire mladost Srbije, a malo ko ima hrabrosti da mu se suprostavi. Današnja omladina koja se bavi ovom vrstom muzike uglavnom pravi pesme koje glorifikuju nuspojave ovog nakaradnog sistema i nailazi na veliko odobravanje kod širokog kruga publike. U takvoj situaciji mi smo shvatili da nemamo prava da odemo u penziju, jer smo sada, više nego ikada ranije u obavezi da se obratimo našem narodu. Takođe smo osetili potrebu da kažemo koju reč i o trenutnoj geopolitičkoj situaciji, koju odlikuju krvavi ratovi, bezdušni imperijalizmam i uništavanje čitavih naroda zarad bogaćenja šačice ljudi koji upravljaju svetom. Ovom pesmom odajemo počast nekim borcima za slobodu, koji su nam velika inspiracija u našoj sindikalnoj borbi. Ovu pesmu smo zajedno napisali jedne večeri u jednom dahu, a to je ujedno bio i početak rada na našem novom albumu koji se očekuje na proleće.

 

GIN.ba: Da li je stanje u Srbiji toliko ozbiljno i da li vidite priliku za bolje sutra dok je na vlasti trenutna garnitura političara?

F.D. U Srbiji je stanje uvek bilo ozbiljno. Mi smo zemlja koja je nastala na mestu podele sveta na Istok i Zapad, na pravoslavlje i katoličanstvo. U istoriji civilizacije značaj Srbije uopšte nije mali, mada se neki glasovi uporno trude da nas ubede u suprotno. Kad pogledamo ovu današnju izbegličku katasrtofu mi shvatamo da svi putevi od Bliskog istoka do zapadne Evrope vode upravo preko Balkana i Srbije. Zbog toga je naša zemlja uvek bila važna strateška tačka oko koje su se otimale velike svetske sile, a kao posledica toga bili su brojni ratovi i krize koje smo teško podnosili. Zapad na nas uvek gleda kao na potencijalne neprijatelje, jer znaju da je naš narod emotivno vezan za Rusiju, a naša pravoslavna vera je jedna od poslednjih prepreka novom svetskom poretku, u kome se ceo sistem zasniva na individualizmu i negaciji Boga. Zbog toga je Zapadu važno da na vlasti u Srbiji budu "provereni" ljudi, koji neće raditi u interesu naše zemlje i naroda, već svojih gospodara iz SAD i Evropske unije. Tako je već godinama u nazad sa svim vlastima još od Miloševića, mada mi se čini da su Vučić i njegova kamarila ipak najgora vlast koju smo ikada imali. Potpisivanjem Brisleskog sporazuma oni su se definitivno odrekli Kosova i Metohije, što je ujedno i glavni razlog zbog čega su ovi presvučeni nacionalisti dovedeni na vlast. Ono što je za naš narod najvažnije je da prepoznamo mehanizme kontrole i političkih manipulacija koji nam se sve vreme serviraju. Sutra kada budemo menjali ovu lošu vlast, ne smemo da dozvolimo na nam svetski moćnici podmetnu neku srpsku verziju "Sirize", već da biramo prave rodoljube, koji su pošteni i stručni, ali pre svega nezavisni od spoljnih uticaja. U suprotnom ćemo opet imati varijantu "sjaši Kurta da uzjaše Murta". Iskreno nisam nešto posebno zaljubljen u savremenu demokratiju, koja je daleko od svog izvornog antičkog tipa, kada su građani zaista neposredno učestvovali u donošenju odluka. Ne bih imao ništa protiv da se u Srbiji za početak uspostavi neki vid prosvećenog apsolutizma, kao što je to bio slučaj u Libiji za vreme Gadafija. To bi možda bila dobra polazna tačka da očistimo našu zemlju od svih ološa i izdajnika, pa da lagano gradimo institucije na zdravim nogama, koje će služiti ovom narodu, a ne krupnom kapitalu novog svetskog poretka. Ovako danas imamo samo privid demokratije, a ustvari je na delu jedna neprosvećena puzajuća diktatura, koja upravlja po diktatu iz inostransva. Još uvek ćvrsto verujem da se sloboda može osvojiti putem prave revolucije. Ali toj spoljašnjoj revoluciji mora da prethodi jedna revolucija unutra, koja započinje u ljudskim dušama. Prvo se moramo izboriti protiv zla u sebi, da bi mogli da pobedimo zlo van sebe. U suprotnom, spoljna revolucija, bez prethodne revolucije duha,  neće doneti ništa novo i dobro, što smo već imali prilike da iskusimo.

GIN.ba: Kakav život vodi omladina, kakve sisteme vrijednosti danas poštuju?

F.D. Glavni problem kod velikog broja naše omladine je apatija i nedostatak volje da se stvari menjaju na bolje. Da budem iskren, mladima u Srbiji zaista nije lako, jer su svakodnevno bombarovani raznim negativnim uticajima i lošim primerima. Lažne vrednosti im se serviraju putem televizije, novina, Interneta i raznoraznih "New Age" parola, gde im se poručuje da je svaki čovek usamljena jedinka koja mora da se bori samo za sebe i svoje interese i to po cenu gaženja preko leševa. Tako mlad čovek vrlo brzo i nesvesno postaje žrtva kontrole. Danas dobar deo mladih vidi jedini izlaz u uhlebljenju u nekoj političoj partiji, koja će mu obezbediti siguran državni posao, ili gleda da što pre pobegne odavde glavom bez obzira. Omladina se vaspitava da čovek živi isključivo od novca, što negira potrebu za pravim vrednostima kao što su sloboda i istina. To je onda podobno tlo na kojem bujaju sebičnost i pesimizam.

Međutim, situacija uopšte nije tako crna. Postoji onaj drugi, ne tako mali, deo srpske omladine koji je itekako osvešćen i spreman da se bori za oporavak naše otadžbine. Svakim danom nastaju nova udruženja, koja su pravi naslednici srpskih omladniskih udruženja s kraja 18. i početka 19. veka. To su novi klinci koji shvataju svoju vezu sa slavnim precima koji su se žrtvovali da bi mi danas živeli slobodno. Oni ne zaboravljaju ni podvig Miloša Obilića, ni žrtvu Bogdana Žerajića i Gavrila Principa. Ti klinci ne stasavaju na MTV-u, već na kosovskom mitu i oni su nova zora koja može ponovo obasjati našu napaćenu Srbiju. Imali smo sreće da upoznamo puno tih novih klinaca, koji su česti posetioci naših tribina u okviru "Projekta Srbija". Često smo bili prijatno iznenađeni koliko su zreli i čvrsti u svojim idejama i stavovima. Mnogi od njih nam govore da im je Sindikat inspiracija i podstrek da nastave da se bore za svoja ubeđenja. To i nama daje ogroman vetar u leđa, jer shvatamo da ono što radimo nije od malog značaja.

 

GIN.ba: Da li mladi imaju izbora u ovakvom društvu? Kakve su njihove šanse za napredak ako se drže standardnih (normalnih) moralnih i etičkih načela?

F.D. : U svakom društvu, kao  i u svakoj životnoj situaciji uvek postoji izbor. Pitanje je samo koji put biraš. Da li biraš da koračaš trnovitim Hristovim putem, ili gaziš utabanim stopama Mamona. Da li želiš da ceo život živiš kao rob ili kao slobodan čovek. Oni koji se opredele da žive u skladu sa večnim nečelima istine i pravde moraju biti spremni na konstantu žrtvu i odricanje. Taj put je daleko teži i sporiji od prečica koje donose novac, moć i slava, ali na kraju donosi mnogo veće zadovoljstvo i nagradu. Samo slobodan čovek koji se bori da stvari menja na bolje je zaista živ čovek. Oni koji prihvate da žive površno kao šrafovi jednog lošeg izrabljivačkog sistema će se kad tad pokajati što su vodili promašen život ili će umreti u totalnom neznanju. Njegova svetost Patrijarh  Pavle je svojevremeno izjavio da je "Čovek jači mrtav, nego nečovek živ". Današnji liberalni kapitalizam nam poručuje da postoji samo sadašnji trenutak, pa da je zato potrebno zgrabiti sve što ti život pruža, jer samo tako čovek može biti stvarno srećan. Istina je da su današnji ljudi sve više depresivni i nesrećni, iako imaju mnogo više materijalnih dobara od svojih predaka. To je posledica života bez ideala i duhovnosti. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da me ni jedan poslovni uspeh ne može toliko obradovati kao sam čin stvaralaštva u okviru Beogradskog sindikata. Čovek bez vere i ubeđenja je samo prazna ljuštura, on ne napreduje već vegetira u jednoj tački raspada. Jedini pravi napredak je kretanje u duhu i spoznaji, što je i moja poruka svim mladim ljudima. Vreme pamti Svetog Savu, cara Lazara, Teslu, Pupina, kao i večne pisce Andrića, Crnjanskog, Selimovića itd, a za par decenija više se niko neće sećati Vučića, Tadića, Nikolića, Dačića, Dinkića i drugih sličnih mediokreteta, koji nisu ostavili nikakav značajan trag u istoriji, osim što su vodili računa o svom ličnom interesu. Mnogi se danas žale da im je teško u životu, a zaboravljaju da su naši preci prošli kroz mnogo teže situacija, a da nisu klonuli duhom. Da li bilo koji poslovni problem ili neuspeh može da se meri sa albanskom golgotom, "plavom grobnicom" ili Jasenovcom? Vrlo često se i sam postidim kad se setim ovih istorijskih događaja, jer shvatam da su moji materijalni problemi potpuno smešni u odnosu na realnu muku i patnju našeg naroda.

GIN.ba: Vi ste muzičar, ali ne živite od muzike. Da li smatrate da muzičari, i drugi umjetnici, koji ne prate komercijalnu struju imaju priliku da prežive i napreduju u ovakvom okruženju?

F.D. Danas živeti od nekomercijalne muzike je nemoguća misija. Da bi preživeli, muzičari često prave brojne kompromise što ih onda udaljava od njihovog dela. Ne možete biti andregraund, a ujedno snimati reklame za banke ili biti zaštitno lice multinacionalnih korporacija. Za nas je veliki blagoslov što nam Sindikat ne predstavlja izvor prihoda, tako da možemo da stvaramo našu muziku bez ikakvih pritisaka. Na žalost to nije privilegija mnogih. Bilo bi dobro kada bi država finansijski pomagala umetnike koji se bave nekim muzičkim pravcima koji nemaju tržišnu vrednost, umesto što se dele nacionalne penzije estradnim umetnicima koji su namlatili silne pare pevajući po dijaspori i po svadbama. Ili npr. gradonačelnik Beograda Siniša Mali je dao silne pare iz gradskog budžeta za koncert Robija Vilijamsa na Ušću, umesto da je taj novac otišao onim našim muzičarima koji bukvalno sklapaju kraj sa krajem. Ulaganje u nacionalnu kulturu mora biti prioritet u odnosu na promociju strane popularne kulture od koje nemamo nikakve realne koristi. Ali to očigledno nije jasno onima koji su u stanju da poklone 100 hektara Beograda našim "prijateljima" iz UAE, koji su jedni od glavnih sponzora prijema Kosova u UNESCO i onima koji su u stanju da potope Valjavsku Gračanicu - zadužbinu Nemanjića iz XIII veka. To su pravi pravcati Barikovi "Varvari", koji razumeju samo "kulturu" novca i ne vide dalje od sopstvenog džepa.

 

GIN.ba: U ovom sistemu vrijednosti, u kakvoj poziciji se nalaze kultura, umjetnost, sport i ostale neprofitabilne grane, grane koje se bave bogaćenjem čovjekovog duha ali nisu pogodne za eksploataciju u finansijske svrhe?

F.D. Danas se sve meri isključivo na tržištu. Sve ima svoju cenu i bar-kod. Savremena umetnost, kultura i sport su odavno postale klasična industrija zabave, koja služi da zadovolji dnevne potrebe širokih narodnih masa i odvrati ih od želje da se pobune protiv nepravde. Sve funkcioniše još po starom rimskom načelu "hleba i igara". Nije normalno ni prirodno da transfer jednog savremenog fudbalskog gladijatora iznosi 100 miliona evra, dok prosečna godišnja zarada u Demokratskoj Republici Kongo iznosi tričavih 394 dolara. Putem popularne kulture se ljudima širom sveta servira lažna priča o materijalnom uspehu koji je svima na dohvat ruke. Stanovnici Afrike su spremni da u malom drvenom čamcu, bez vode i hrane, danima putuju ka obećanim zemljama, po cenu gubitka sopstvenog života. Oni koji prežive, brzo shvate da život u Evropi nije isti kao u muzičkim spotovima, filmovima i reklamama.

S druge strane, neprofitna umetnost i kultura se danas nalazi na margini. Novi svetski poredak je tako ustrojen da je opasno sve što je antitržišno i što ima duhovni sadržaj, jer se time potkopavaju njegovi temelji. Beogradski sindikat je obeležen kao revolucionarna i nepoželjna pojava jer poziva ljude da misle svojom glavom i budu pošteni i plemeniti. Svako ko uključi mozak shvatiće da nije sloboda u izboru proizvoda na tržištu, već u slobodnom rezonovanju i delovanju. Zato nas i nema u medijima, iako su naše poruke protiv nepravde, ratova, nasilja, droge, itd. Kad mi kažemo "Aj' izadji malo napolje, tamo gde je akcija, da vidis stvarnost van novinskih redakcija" to je ravno pozivu na juriš protiv vlasti, jer takvim porukama zapravo ukazujemo na to kako sistem upravlja nama bez i jednog ispaljenog metka. U medijima se propagira glupost, kič i razvrat, jer to ljude čvrsto drži u okvirima poretka.

GIN.ba: Osim što ste advokat i muzičar, ujedno ste i autor zbirke pjesama "Trag Čoveka". Iz kojeg razloga ste se odlučili na pisanje ove zbirke i kojim se temama bavite u njoj?

F.D. Moja sklonost ka pisanju poezije se javila dosta rano, još u ranim razredima osnovne škole. Kasnije se samo menjala forma u kojoj sam pisao svoje pesme. Već u 6 razredu sam imao rep grupu sa svojim drugarima iz odeljenja, a u 8. razredu sam imao pank bend i prvi koncert u SKC-u. Kasnije sam upoznao moju braću iz Beogradskog sindikata i tu sam potpuno pronašao sebe i kao čovek i kao pesnik. Oduvek sam imao želju da se oprobam u raznim književnim pravcima: pisao sam kolumne, satirične pripovetke, a na kraju i lirsku poeziju. Mislim da za pisanje poezije ne postoji nikakav razlog, već je u pitanju puka potreba. Jednostavno rečeno, ja moram da pišem da bih živeo. Više mi uopšte nije važno da li će moje pesme neko čitati i razumeti, da li će se moja knjiga prodavati ili će skupljati prašinu na zadnjim policama neke knjižare. Trenutno imam punu fioku neobjavljenih pesama i uopšte se ne žurim da ih pretvorim u neku zbirku. Moje teme su večne teme preispitivanja sopstvene duše u cilju samospoznaje. Upoznajući sebe pokušavam da se očistim od svega lošeg u meni i tako budem za lestvicu bliži Bogu. Kao što samo ime moje knjige kaže, želim da iza sebe ostavim trag poštenog i časnog čoveka. Ne želim da me ljudi pamte po tome ko sam bio, već kakav sam bio, jer je po meni delo neodvojivo od samog čoveka. Što bi pesnik sa Lovćena rekao: "Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovjeka".

 

Poslušajte novu pjesmu "Beogradskog sindikata" BS armija: 

 

Preporučujemo

Komentari